У јавним полемикама које се тичу живота Цркве све је учесталија појава поједностављивања и замене теза, при чему се канонски поредак представља као „репресија“, а Црквена дисциплина као напад на слободу мишљења. У таквом дискурсу изостаје озбиљна анализа суштине Црквених питања; уместо тога, конструише се спинована медијска и псеудо-морална слика „жртве“ и „прогониоца“, чији је примарни циљ емоционална мобилизација јавности, а не трагање за истином. Овакви наративи немају утемељење ни у богословљу ни у канонском предању, већ произлазе из суштинског неразумевања природе Цркве као Тела Христовог, у којем слобода и одговорност нису супротстављене категорије, већ узајамно условљене и нераздвојиве.
Основна логичка и богословска замена теза у спорном тексту може се свести на следећу формулу: вршење канонске и правне службе = режимско гоњење. Оваква идентификација је и логички неутемељена и богословски неодржива. Она у потпуности игнорише чињеницу да Црква поседује сопствени, унутрашњи поредак, заснован на апостолском предању и канонској свести, који није производ политичке власти, нити њен продужетак.
Јавно нападнути прота Велибор Џомић у том контексту није самопроглашени „цензор“, већ Црквеносудски тужилац архиепископије београдско-карловачке, односно носилац једне одређене канонске службе, која у различитим облицима постоји у Цркви од апостолских времена. Већ у Делима апостолским јасно је видљиво да Црква разликује личну харизму од институционалне и саборске одговорности (уп. Дап 15). Свети апостол Павле не укида поредак ради апстрактне „слободе мишљења“, него управо супротно наглашава неопходност уређености Црквеног живота: „Све нека бива благообразно и уредно“ (1Кор 14,40).
Свети Канони, сходно томе, не познају Цркву као анархичну заједницу индивидуалних ставова и приватних интерпретација, већ као Тело Христово са јасно дефинисаном одговорношћу и саборним поретком. Тако 34. апостолски канон сведочи о јерархијској и саборној структури Цркве, док 6. канон Другог васељенског сабора јасно разликује личну жалбу од јавног деловања које производи саблазан за целу Цркву. Стога, када надлежни Црквени орган реагује на јавно деловање које нарушава Црквено јединство или изазива саблазан, то не представља „казну за мисао“, већ извршавање пастирске и канонске дужности.
Подсмех као симптом аргументативне слабости
Посебну пажњу заслужује реторички регистар спорног текста. Изрази попут „прота Велики Џома“, „нервни завршетак власти“ или „пројектант гоњења“ не представљају аргументе, већ стилске фигуре које замењују доказе. Свето Писмо је по том питању недвосмислено: „Али ја вам кажем да ће за сваку празну реч коју кажу људи дати одговор у дан суда“ (Мт 12,36).
Свети Јован Златоусти у својим беседама на Јеванђеље по Матеју и Посланицу Римљанима изричито учи да је осуђивање и ругање ближњем облик узурпације Божијег суда, те да такав грех често бива тежи од самог преступа који се другоме приписује. Управо то се у спорном тексту и дешава: пресуда се доноси пре суда, а затим се та унапред донета пресуда користи као доказ да суд и процедура сами по себи нису легитимни.
О „страху“, „процедури“ и лажној дихотомији
Посебно је проблематична теза да је „процедура“ по својој природи нешто нејеванђелско. Такав став представља опасну романтизацију безпоретка. Црква није заједница неформалних утисака и спонтаних реакција, већ историјско Тело Христово које живи у времену и носи одговорност и пред Богом и пред људима.
Свети Никодим Светогорац у Пидалиону више пута наглашава да је очување канонског поретка у Цркви важније од избегавања сваке могуће појединачне неправде, јер безпоредак (ἀταξία) рањава цело Тело Цркве и производи трајну саблазан. Он доследно истиче следеће принципе: да је канонски поредак установљен ради спасења целине, а не ради апсолутне заштите појединца; да трпљење личне неправде може бити допуштено; али да је допуштање јавне саблазни без канонског одговора недопустиво; и да је безпоредак опаснији од строгог, па чак и несавршеног спровођења канона. Ово је у потпуној сагласности и са учењем Светог Василија Великог (Канон 89) и Светог Јована Златоустог (О свештенству, књ. III).
Процедура, стога, није супротност истини. Она представља начин да се истина провери и расуди саборно, а не да се замени утиском, медијским притиском или (не)моралном хистеријом.
Христос и апостоли: милост и одговорност
Честа манипулација у оваквим опадачким текстовима јесте паушално позивање на Христа против канонског устројства и Црквене дисциплине. Међутим, Господ Христос није укинуо суд, него га је очистио од лицемерја. Он опрашта грешници, али истовремено заповеда: „Иди и више не греши“ (Јн 8,11). Спаситељ не укида одговорност, већ је продубљује.
Свети апостол Павле, штавише, изричито заповеда примену Црквене дисциплине у Коринту (1Кор 5), управо ради заштите Тела Цркве. То није „режимска самовоља“, већ пројава љубави која не допушта да се саблазан нормализује и релативизује.
У том светлу, прота Велибор Џомић је у спорном тексту симболички жртвован – сведен на реторичку фигуру и представљен кроз поједностављен и тенденциозан оквир, како би се преко њега напала сама идеја Црквеног поретка и одговорности свих чланова Српске Православне Цркве. Опадачки глас не сведочи истину, већ публицистички памфлетише; не посматра проблем са богословско-канонског становишта, већ је производ личне анимозности.
Истина, међутим, не настаје од спиноване прозивке и вике, него од трезвености; не брани се подсмехом, него смирењем; и не служи против Цркве, већ проистиче из богословско-канонске саборности Цркве. „Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат“ (Јак 4,6).
Текст Славице Вујасиновић, иако формално усмерен против једног свештенослужитеља, по свом стварном домету представља принципијелан напад на канонско и дисциплинско устројство Српске Православне Цркве. Персонализација критике служи искључиво као метод: преко дискредитације носиоца одређене Црквене службе доводи се у питање легитимитет саме службе, а тиме и поретка који је Црква примила не од државе, него од апостолског предања.
У канонском разумевању Цркве, дисциплина није супротност Јеванђељу, већ један од Црквено-Јеванђелских конкретних историјских израза. Као што је већ напоменуто, свети апостол Павле јасно сведочи да је Црква дужна да расуђује унутар себе (1Кор 5), а Апостолски канони разрађују тај принцип, успостављајући поступке, одговорности и надлежности ради спречавања самовоље и саблазни, како би се очувало јединство и канонска Црквена дисциплина.
Зато је свако систематско представљање канонске процедуре као пуке репресије – без разликовања између злоупотребе и саме институције – у суштини одбацивање канонског предања у целини. Кроз намерно поистовећивање канонске одговорности са „режимским гоњењем“, а Црквених процедура са политичком репресијом, не напада се појединачна пракса или конкретна одлука, већ сама идеја да Црква има право и обавезу да уређује свој унутрашњи живот. У том смислу, прота Велибор Џомић у тексту служи као повод и симбол, док је стварна мета – Црквено-дисциплински поредак Српске Православне Цркве као такав.
Дисциплина, коначно, није казна ради власти, већ мера ради живота Цркве и спасења верника!
Алексије Ђорић
Извор:
https://www.suncanik.info/
